format_quote

” Bio je skup svih poroka. Lenština, lopov i spavalica, na miševe nije hajao, sklanjao se od njih. Pacova se bojao a miševe prezirao. Krao je šta stigne po kući i komšiluku. Nasrtao je na živinu i golupčiće. Komšiluk ga je mrzeo i gledao da mu smrsi konce. Babe su se zaricale nad čistim zejtinom da će od njegovog krzna napraviti muf. Kad uđe u kuću pop Ćire, prepodobi se, žmuri, tobož spava, ali našta baci oko to je njegovo. Napadao je na vrele kobasice, obarene šunke, očupane guske, nosio ih na tavan ili neko drvo i mastio brke. Zvao se Marko, ali Ćirina žena Persa zvala ga je lopovom: Lopov jedan, što mi jede vek. Mačak je znao da ga tako zove pa je ćutao, kao da oseća mačju grižu savesti. Gospođa ga je gađala metlom, promašivala je dok je mačor preo, umivao se i spremao nove podvige. Da je pripadao ljudskom rodu mogli bi ga zvati Atila bič Božiji.”

Stevan Sremac