“Nikada, ali baš nikada na gubimo one koje volimo. Oni nas prate, ne nestanu iz naših života. Samo se nađemo u odvojenim sobama. Ja ne mogu vidjeti što je u prednjem vagonu, ali i u njemu ljudi putuju isto kada i ja, i vi i svi ostali. To što ne možemo razgovarat s njima, ili što ne znamo što se događa u njihovom vagonu, to uopšte nije važno; oni su tamo. Tako je i ono što zovemo “život” samo voz s puno vagona. Nekada smo u jednom, nekada u drugome. A nekada i prelazimo iz jednoga u drugi, na primjer kada sanjamo ili kada dopustimo da nas ponese čudo.”

Paulo Koeljo