Poezija Ukupno: 5

Najljubavnija pesma – Miroslav Mika Antić

Ovo je zaista najljubavnija pesma
a ni rec o ljubavi.
Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava,
neko u ovoj sobi samo cuti,
cuti i gleda kako mesec putuje,
preko pokislih gradskih krovova za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma
a ni rec o ljubavi.

Šta sanjam i sta mi se događa

Iza predgradja, daleko, na kraj suma,
Koje bojazljivo kruze oko grada,
Na strmoj i neplodnoj ravni,
Bez imena i lepote,
Opet te nadjoh.
Zarobljen u jedva cujnom zvuku,
Koji prolazi osamljen ovim krajem,
To si ti, smislu i zaboravu,
Svih puteva i snova.
Bez snova. Bez reci.
Same zvezde silaze
U skut zaspalu prosjaku.
To mi se opet javljas ti, u zvuku,
I ovo se cudo nece objaviti nikad,
Nego ce uvek cutke rasti u meni,
Dok me ne ispuni svega
I ne ponese
Kao najsnaznija krila.

Jedan Novembar

Studen.Duboka noc.
Zdaleka prozori kuca svetle.
Svetlost se stazama toci
Ko mnogo tihih sreca
Vezenih na platnu noci.
Vidim kako je dobro
Imati nocas svoj kut,
Sporo i bez svrhe idem,
Gola mi stabla beleze put.
O dobri ljudi, gorko je meni
Kad bljeste oci vasih sreca
Na moje mrtvo polje,
Pa ipak sumnjam i ne znam ni nocas
Ni sta je dobro, ni sta je bolje.
Sam svojim dahom grejem smrzle ruke
I slusam kako vreme neumorno
Okrece tocak, vecno i sumorno,
Svetlost i tamu hitec da sjedini,
I prede pokrov, velik i jedini,
Za moju sumnju i za vasu veru,
Za vasu srecu, kao i za moj bol.

Lađarska serenada

Da od silnih briga Bog posustane
pa me zamoli da ga odmenim
ne bi bilo lepo da mu dok ne ustane
svet na bolje promenim.

Ipak, kad već držim žezlo čudesno
zavar'o bih trag gromom plamenim
a dotle bih reku skren'o malko udesno
starim drumom kamenim.

Pa da kroz moj salaš lađe prolaze
i od djerma jos stanu trubiti
da ti bar s basamka gledam obraze
kad ih ne smem ljubiti.

Pa da me u sluzbu sam car pri'vati
teget mundir knap, dugmad dukati
da se kad medaljon kreneš pokazivati
nemaš čime brukati.

Pa da i tvoj baba podavije rep
i da drugi list pocne listati
jel'te, gospon-matroz, može l’ ovaj šlep
pod vaš oraj pristati.

Malen je sobičak srce bekrije
jednu jedinu moze primiti
al’ bez brige, sve da santa nebo prekrije
imaš di prezimiti.

Sad utuli fenjer, sakri šibicu
mesečev ću prah tek da istrunim
da u mraku lovim zlatnu ribicu
da joj želju ispunim.

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekada u mojoj ležala
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju
s mojih usana na tvoje prelila
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja
a časovi sreće ostaju
njihov je sjaj u nama.