Ivo Andrić

Ivo Andrić Ukupno citata: 2

Bio književnik, diplomata, ambasador Kraljevine Jugoslavije u Njemačkoj od 1939. godine. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961.

Šta sanjam i sta mi se događa

Iza predgradja, daleko, na kraj suma,
Koje bojazljivo kruze oko grada,
Na strmoj i neplodnoj ravni,
Bez imena i lepote,
Opet te nadjoh.
Zarobljen u jedva cujnom zvuku,
Koji prolazi osamljen ovim krajem,
To si ti, smislu i zaboravu,
Svih puteva i snova.
Bez snova. Bez reci.
Same zvezde silaze
U skut zaspalu prosjaku.
To mi se opet javljas ti, u zvuku,
I ovo se cudo nece objaviti nikad,
Nego ce uvek cutke rasti u meni,
Dok me ne ispuni svega
I ne ponese
Kao najsnaznija krila.

Jedan Novembar

Studen.Duboka noc.
Zdaleka prozori kuca svetle.
Svetlost se stazama toci
Ko mnogo tihih sreca
Vezenih na platnu noci.
Vidim kako je dobro
Imati nocas svoj kut,
Sporo i bez svrhe idem,
Gola mi stabla beleze put.
O dobri ljudi, gorko je meni
Kad bljeste oci vasih sreca
Na moje mrtvo polje,
Pa ipak sumnjam i ne znam ni nocas
Ni sta je dobro, ni sta je bolje.
Sam svojim dahom grejem smrzle ruke
I slusam kako vreme neumorno
Okrece tocak, vecno i sumorno,
Svetlost i tamu hitec da sjedini,
I prede pokrov, velik i jedini,
Za moju sumnju i za vasu veru,
Za vasu srecu, kao i za moj bol.